Nikada nisam shvatila šta tačno znači blog. Zato ću u rubrici BLOG jednom nedeljno pisati pisma… Svima koje znam i onima koje ne poznajem, ali želim nešto da im kažem. U mojim romanima postoji poneko pismo glavnih junaka. Iskreno, pisala sam ih uvek iz prvog lica. Zato, neka prvih nekoliko blogova budu ta pisma, kao uvertira za neka aktuelna, koja ću objavljivati nedeljom uveče.
Delovi pisma kćerki iz romana „Seti se naše ljubavi“.
Draga moja kćeri,
… Pokušala sam da te naučim i da nikada ne smeš zanemariti sebe, nikada zbog mira onih koje voliš gušiti svoje nemire, nikada deliti ni vreme ni prijateljstvo ni krevet sa nekim sa kim nisi srećna, bežati od bola čim počne da tišti, ne čekati da jako zaboli, sebi ne uskraćivati slobodu jer niko drugi ti je neće pokloniti.
… Zapitaj se ponekad da li je ljubav prema jednom muškarcu vredna da se odrekneš svih ostalih ljubavi koje nam ulepšavaju život: prema sebi, prema prirodi, muzici, prijateljima, putovanjima, deci…
Svi smo tako različiti i možeš biti srećna samo ako živiš u skladu sa onim što te razlikuje od drugih. Nikada ne pokušavaj da uživaš u nečemu što onog drugog čini srećnim samo da bi tog nekog, bio to majka, muž ili dete, zadovoljila.
Sve sam, verujem, što je bila dužnost majke uradila. Osim da ti kažem dovoljno puta da te volim. I da živim još milion godina, ne bih uspela da te izgrlim i izljubim onoliko koliko želim.
Budi pametna onoliko koliko sam ja bila ponosna što te imam. I srećna kao kada smo prvi put kitile zajedno jelku onim medenjacima i šarenim bombonama.
Tvoja, verujem ponekad u mislima i zauvek u nekim pokretima i navikama, mama Ena.“
